Nijedne žene sin - Frank Buis

,,Osećam da sam polako iscrpela sve svoje reči, da su mi ponekad nedostajale neke nove da bih zaista izrekla stvari onako kako sam ih osećala u trenutku kada su mi se događale, da se ponekad one koje koristim ne uklapaju baš najbolje , da bi trebalo da znam druge koje u sebi sadrže više značenja. Naučila sam da volim sve reči, bilo da su jednostavne, ili one složene koje sam čitala u gazdinim novinama, prihvatila sam i one koje ne razumem uvek, a ipak ih volim samo zato što lepo zvuče. Muzika koja izlazi iz njih često je u stanju da me odvede negde drugde, da me povede na putovanje, da ućutka ono što nose u utrobi i ustupi mesto nečem uzvišenijem, satkanom od snova. Zovem ih rečima čarobnicama: utopija, blistav, žovijalan, nevičnost, svaštarije, mitra, meridijan, pirakanta, mauzolej, nesuvislost, jota, gnev, paragon, adolescent, mavarski, jurispudencija, konfietor i toliko drugih koje sam pamtila bez imalo napora, a da nisam znala njihovo značenje. Čini mi se da je lakše nositi se sa njima, nego sa onima čije značenje znam. One pothranjuju ono što će se odvojizi od mog tela kad budem umrla, one su moja muzika. Možda njih zovemo dušom. Te reči bih volela da nosim sa sobom do kraja, da ih urežem u listove sveske, i to mnogo dublje nego one inicijale na steni. Sećam se tih reči koje stvaraju svet koji pripada samo meni, i obično su dovoljnoe da me prenesu daleko odavde, daleko od mojih uspomena iz Landa, daleko od mog izgubljenog dečaka. Obično.

Danas više ništa ne mogu sa njima, te reči mi više ničemu ne služe, prazne su, nemoćne da sadrže ono što bih njima pripisala. Danas su, zapravo, te reči ništa. Nemaju nikakvu moć, više nikakvu. ’’